I šta raditi...?
Ok, moj prvi Blog ne bi trebalo ovako da izgleda, al ajde...
Verovatno svi znaju za veliku pošast koja hara Beogradom. Odnosno, citiram "Da li ste zainteresovani da pomognete deci iz prihvatilišta "tog i tog", kupite ove čestitke po ceni koju vi odredite... bla bla...". Lično smatram da neko stoji iza toga, a nije ni prihvatilište, ni bilo koji humani fond, već samo neko ko misli da će empatijom iliti "šatro" saosećanjem doći do para za sebe.
Zatim, citiram: "Da li gledate pozorište? (Da, ne, nebitno) Oooo, pa divno! Kupite ovu karticu koja će Vam doneti 168% popusta na neke (ponavljam, NEKE) predstave, po ceni od samo XXX (uvek je XXX) dinara!" Konkretno, pre više godina sam pokušao da radim to, da prodajem ljudima te kartice, međutim samo 4-5 sati sam mogao da varam ljude na taj način. Naime, to su popusti do kojih bilo ko može doći, a ne mora da kupi karticu. U stvari, dovoljno je pogledati kada su predstave sa popustom (svako pozorište ima tu mogućnost), a na kartici od XXX dinara Vam samo piše kada su te predstave!
Uostalom nije ni to tema u kojoj hoću da izrazim svoj protest i apel...
Već...,
Istog dana su me ispred VIŠER (Visoke Škole Elektrotehnike i Računarstva, za neupućene) startovali sa obe ponude! Nebitno, pristojno sam odbio, pa krenuo kući. Pošto idem ka Zemunu i Novom Beogradu, krenuo sam ka Franšu, odnosno Autokomandi da sačekam 17.
...Sad ide ona pošast koja me potpuno izluđuje...
Naravno, izašao sam iz tramvaja, i krenuo stepenicama naniže ka stanici. U mračnom prolazu, u manje-više daljini, videh dva mladića kako presreću ljude. OK, skontao sam, presreću ih sa pričom "ajde, molim te daj mi samo 100din, auto mi je ostao bez goriva", ili "molim te, samo neki dinar, iz nekog-tamo-grada sam, pa mi treba da se vratim kući, a izgubio sam pare" itd, itd. Svi mi koji boravimo u Beogradu smo navikli na te priče, i prosto znamo da se otresemo narkomana ili kladioničara u krizi! Nisam imao strpljenja za to, pa zato krenem obilaznim putem. Međutim, ne lezi vraže, u tom obilasku, u jednom trenutku izlete ispred mene pred mene jedan od dvojice pomentih mladića. Onako, prosečne građe, sa kapuljačom nataknutom do nosa (sivom i sivom jaknom, ako nekog zanima), sa pričom, citiram: "E druže, molim te pomozi mi! Znaš, trebaju mi pare, sve što imaš! (?) Znaš, keva mi se šlogirala pre dva sata, pa sam ja jako nervozan! 86-to sam godište, nemam školu, 14 godina sam trenirao Kick-Box, i izašao sam da uzmem pare! ..baću kevu nekome, baš sam nervozan! Ne daj bože da mi se neko is..rči!"
OK, u tim situacijama jedino pomaže klasičan "HIT n RUN", pa šta bude! Međutim u tom trenutku mi sa leđa prilazi njegov pajtaš, koji mi pokazuje preklopni nož, dužine lepih 8-10 cm. Znači, mogu da biram: Bubreg, desno ili levo plućno krilo, slezina-bilo koji od mojih čuvanih i voljenih organa. U najmanju ruku noga, zadnjica, ma nije ni bitno! Anywayz, moj HIT n RUN ne pije vodu!
Da skratim, lepo oni meni tako uzeše sve pare koje sam imao (300-400 dinara, nije strašno, al nije ni beda na ovu krizu) i počeše da me muzu za još. Uto, naleteše na neko dete, jedva 20ak godina, njemu uzeše 1000din, video sam novčanicu, i oteraše ga nožem. Sve dok ja tako gledam i smeškam se od muke, dok pričaju "Ma znam da imaš još, ali treba ti, to je OK, ali znaš nama treba više"...
Epilog priče je da sam im na kraju pokazao ranac, u kome stvarno nije bilo ništa, te sam se lagano uputio ka stanici na moju čuvenu 17cu.
Srećom, ja nepovređen, ali mi je ponos već uveliko bio na urgentnom!
Naravno, ja kao neko ko ima potpuno poverenje u "našu narodnu miliciju", pozovem sa mobilnog 01192, i ispričam im za nemili događaj...(istina u dva navrata, prvi put mi je pukla baterija, pa sam ih zvao posle pola sata kad sam stigao kući na punjač).
Opet epilog: Nisu ih uhvatili, ali mi je predloženo da podnesem krivičnu prijavu za razbojništvo.
Sada konačno poenta...
Apel svima da obavezno prijavljuju takve bitange, bez obzira na okolnosti, na sumu, na nastup, na pretnju! Svi mi koji boravimo, živimo ili samo smo u prolazu kroz Beograd, moramo da istupimo i kažemo "DOSTA!" Želimo slobodan Beograd, da izađemo, prošetamo sami ili sa nekim voljenim! Vratimo se kući ili krenemo nekuda bez palice, Pepper-spreja, teasera i ostalih samoodbrambenih pomagala! Ne treba da strahujemo da li će ispred nas ispasti neki junkey kome tuđi život nije vredan!
Ili nas pogoditi zalutala cigla nekog huligana koji se buni protiv režima, gejeva, policije, samih sebe! Ali o tome neki drugi put!
Čestitamo!
Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.
