Malo o socijalnim mrežama
Verujem da mnogi već znaju, ali... U Americi, od deset veza koje se ozvaniče brakom, jedna je počela družeći se preko neke od socijalnih mreža...
Naime, u svetu i kod nas (pa i mi smo svet, zar ne?) je već toliko postalo normalno muvanje preko digitalne „žice“, da nas uopšte više ne čude priče kao što je ova američka. Zapravo, kada se svi osvrnemo oko sebe, znamo barem nekoliko parova koji su se upoznali preko „Face-a“, zar ne?
Moj prvi kontakt sa socijalnim mrežama je bio negde u vreme kada je Facebook lansiran. Pošto sam na AIESEC „saboru“ upoznao nekoliko stranaca – tačnije jednu Grkinju, Indijca, Engleza i Slovenca, bio sam prilično u čudu... Šta li je to Hi5...?
Koliko razumem, to je jedna od prvih social networks. Valjda je tako i krenulo sve. Učlanio sam se, bio u kontaktu sa ljudima par meseci, pa mi dosadilo...
Posle dužeg vremena sam provalio MySpace. Onako, prilično zanimljiv sajt za druženje, ali pre svega za promociju. Sve lepo i šareno, slike, komentari, čak i poneki beggining of a beutiful friendship.
Vrlo brzo sam pod presijom mase otvorio i Facebook profil. Opet ista priča, slike komentari, itd... itd... Bilo mi je zanimljivo do prošle godine, kada mi je potpuno prešao preko nosa!
Zašto?!
Pre svega zato što gledajući slike, čitajući komentare i statuse, svi vaši prijatelji i „prijatelji“ u svakom trenutku, na tri klika mišem mogu da vide gde ste bili, šta ste radili, koga ste upoznali, sa kime posvađali i tako to! Još grđe je kada vaši prijatelji počnu da postavljaju Vaše slike iz škole, vrtića, sa nekih proslava gde ne biste želeli ni sami sebe da vidite, a na sve to što će te slike moći da vidi praktično bilo ko!
I ne samo to! Već i navika da se prijatelji kontaktiraju preko poruka i statusa... Šta je sa onim starim pozivima posle dužeg vremena, gde roditeljima ili sebi nabijasmo telefonske račune sa po tri (poznajem ljude i sa 4) nule?! Ne, većinu ljudi mrzi da dignu, da izvinete, dupe iz stolice, fotelje ili čega god da se vide na kafi na Obilićevom vencu, prošetaju Kalemegdanom ili zemunskim Kejom, zapiju kao nekada u Korčaginu ili ispred dragstora...
Naravno, da ne spominjem ono hvatanje pogleda u koraku, bojažljivo ili ne prilaženje devojkama, upoznavanje sa drhtavim glasom sa željom da nas ne otkači, uzimanje broja telefona i slatko pričanje do kasno u noć!
Lakše je preko face-a. Tu već znaš kako se ko zove, da li je in relationship, it’s complicated, ili single! Dovoljno je pustiti friend request i zabava može da počne!
Sad, nadam se da me nećete pogrešno razumeti, ne želim ni ja da se vratim u doba pismonoša, kada smo na odgovor čekali danima, pa i nedeljama. Očekivali naparfemisano pismo, nalazili se pod jasenom, ispraćali u vojsku da bi mogli da se ženimo sa 20ak godina. Ali ljudi, aman!
Podignimo svi zajedno dupeta i idemo da se družimo i upoznajemo realno, a ne virtuelno!
