Sugrađani, sramite se sebe!!
Prvo, molim sve koji će pročitati ovaj članak, da na trenutak zatvore oči i zamisle se. Da li smo dobri ljudi? Šta ćemo učiniti da bi smo pomogli neznanoj osobi?
Sinoc sam bio ucesnik tuđe životne situacije, ali i svedok tome koliko smo u stvari jedan otupeli narod...
Vraćajući se sa posla, oko 9 sati uveče, u autobusu sam čuo nešto što je ličilo na ženski vrisak. Pomislivši da je neka šiparica sa drugarima (jer sam pre toga čuo žamor, smejanje) nisam se preterano obazirao na to. Sve do trenutka kada je ceo prednji deo autobusa počeo da se povlači ka sredini. Od gužve u prvi mah nisam mogao da vidim šta se dešava, ali se posle par trenutaka razjasnilo samo. U prvim redovima je devojka koja je sedela počela da se bacaka, dok je druga pored nje užasnuto gledala...
Da skratim, jadna devojka je doživela epi napad koji je trajao par minuta, a niko se nije ni okrenuo da joj pomogne!
Prosto se pitam, šta bi bilo sa njom, da dvojica momaka i ja nismo skočili da joj pomognemo? Čisto činjenice radi, u tom delu autobusa je bilo bar 30-40 ljudi... Nas trojica koji smo potpuni stranci, ne znajući se međusobno? Da li bi ta devojka došla sebi negde na okretnici autobusa, pitajući se šta se desilo? Šta bi bilo da je nismo izneli i pozvali hitnu pomoć?
Još veće i bolnije pitanje, gde će duša onim našim sugrađanima koji su samo okrenuli glave, praveći se da ne vide? Gde će duša onima koji su se povukli ka sredini autobusa? Tu odgovora, objašnjenja i opravdanja nema! Sramite se, sugrađani!
A sada da reformulišem pitanje sa početka članka...
Šta da se tako nešto, ne daj bože, desi meni, tebi, Vama? Šta da smo sami u tom trenutku? Da se desi nekome koga znamo ili volimo? Šta bi očekivali od slučajnih prolaznika? Šta bi u tom trenutku učinili?
