Petak, Novembar 19, 2010
Sugrađani, sramite se sebe!!
Prvo, molim sve koji će pročitati ovaj članak, da na trenutak zatvore oči i zamisle se. Da li smo dobri ljudi? Šta ćemo učiniti da bi smo pomogli neznanoj osobi?
Sinoc sam bio ucesnik tuđe životne situacije, ali i svedok tome koliko smo u stvari jedan otupeli narod...
Vraćajući se sa posla, oko 9 sati uveče, u autobusu sam čuo nešto što je ličilo na ženski vrisak. Pomislivši da je neka šiparica sa drugarima (jer sam pre toga čuo žamor, smejanje) nisam se preterano obazirao na to. Sve do trenutka kada je ceo prednji deo autobusa počeo da se povlači ka sredini. Od gužve u prvi mah nisam mogao da vidim šta se dešava, ali se posle par trenutaka razjasnilo samo. U prvim redovima je devojka koja je sedela počela da se bacaka, dok je druga pored nje užasnuto gledala...
Da skratim, jadna devojka je doživela epi napad koji je trajao par minuta, a niko se nije ni okrenuo da joj pomogne!
Prosto se pitam, šta bi bilo sa njom, da dvojica momaka i ja nismo skočili da joj pomognemo? Čisto činjenice radi, u tom delu autobusa je bilo bar 30-40 ljudi... Nas trojica koji smo potpuni stranci, ne znajući se međusobno? Da li bi ta devojka došla sebi negde na okretnici autobusa, pitajući se šta se desilo? Šta bi bilo da je nismo izneli i pozvali hitnu pomoć?
Još veće i bolnije pitanje, gde će duša onim našim sugrađanima koji su samo okrenuli glave, praveći se da ne vide? Gde će duša onima koji su se povukli ka sredini autobusa? Tu odgovora, objašnjenja i opravdanja nema! Sramite se, sugrađani!
A sada da reformulišem pitanje sa početka članka...
Šta da se tako nešto, ne daj bože, desi meni, tebi, Vama? Šta da smo sami u tom trenutku? Da se desi nekome koga znamo ili volimo? Šta bi očekivali od slučajnih prolaznika? Šta bi u tom trenutku učinili?
UŽAS I NIŠTA DRUGO
Još jedan primer srpske nesloge.Šta je čovek ako se boji odgovornosti?Možda je bilo prisutno i straha među putnicima,ali to nije razlog da se parališu.Nisam stručan za takvu situaciju,ali sam čuo da epileptički napad može da se smiri,ako se epileptičaru stave u ruku neki predmeti (ključ npr.).Gedojzna,teško je naciji izmeniti našin mišljenja,a mnoge stvari valjda proizilaze i iz ličnog vaspitanja.
Toliki strah vlada u Srpskom narodu.Misevi su se zavukli u svoje rupe i samo ponekad promile glavu napolje i vrate se nazad.Okrecu glave od onih kome je potrebna pomoc.Paralise nas nesto, ne znam ni ja sta...Tuzno je to.
E moj prijatelju,mnogo toga kod nas nije kako treba,ljudi pucaju psihički sve više.Ne mogu sami sebi da pomognu,a kamoli nekom drugom,to je ono što je najtužnije.
"Čisto činjenice radi, u tom delu autobusa je bilo bar 30-40 ljudi..."
LJUDI??????
nažalost, bila sam svedok sličnog dogadjaja u blizini moje zgrade. Povrh svega ( u pitanju je bio stariji čovek), pitali su me - A što pomažete pijancu?
i lepo je primetila tamo nekalujka- slabo je u tom autobusu bilo ljudi
Prijatno!
Puni smo predrasuda i strahova! I strašno je kada se nekome tako nešto desi. Još je strašnije kada niko neće da pomogne. Ali jedino me teši što se i pored toliko ljudi nađu takvi kao ti da pomognu. Malo ih je ali ih još uvek ima!
Pozz
super je blog,jel nije problem da mi kliknes na link iznad,da bih imao uslov za ocenu,hvala unapred...
Kralju tek sam sad video tvoj blogić i sve pohvale stvarno je super! Baš mi je žao što nisi ti dobio nagradu već oni copy/paste majstori al ajde, Bar si dobio stipendiju :)
